Moždani udar? Ne, multipla udara.

Danas je 8 godina kako sam napisala tekst koji donosim u nastavku, a nastao je u jeku prve borbe s oduzetošću do grudi, u jeku prve borbe s jačinom multiple skleroze kakvu do tada nisam bila svjesna. Igrom slučaja jučer sam završila na hitnoj zbog sumnje na moždani udar jer su mi se dogodile situacije kakve do sad nikad nisu, u intenzitetu da sam mislila da mi cigla pada na glavu i da padam na pod, da je to to. Dala sam si dvije minute da vidim gdje sam, što sam te nakon što sam mrvu došla sebi, nazvala sam dežurnog neurologa da čujem što trebam postupiti. Nakon opisane situacije, neurologica je rekla da ukoliko ne prođe za sat vremena dođem na hitnu da otklonimo sumnju na krvarenje i moždani udar jer upravo simptome koje imam ukazuju na to. Igrom slučaja dva dana prije te situacije bila sam kod neurologa na pregledu i rekao mi je da sam u stanju boljem, nego što sam bila pred četiri, pet, deset godina kada je sve počinjalo i zahuktavalo se s multiplom sklerozom. Igrom slučaja bila sam na poslu i bilo je sve super, bez ikakvih naznaka. Igrom slučaja par sati prije situacije koja mi se dogodila, pričala sam i objašnjavala jednoj predivnoj ženi što je multipla skleroza, na koji način se treba odnositi prema njoj i koliko je ona nepredvidiva, upoznavala sam ju s multiplom sklerozom. Igrom slučaja par sati kasnije sam ponovno doživjela nepredvidivost koju život i multipla skleroza donosi. Srećom, nije se dogodio moždani udar, samo je multipla skleroza udarila na svoj način. Samo. Mirno Samo i bude sve u redu.

 

“Deset dana bez osjeta.

Bez boli.

Bez refleksa.

Bez potrebe.

Bez nužde.

 

Bez tebe…(?)

 

Ruke su dobro…Znaš koliko ih volim. Stvaraju i dalje…Na ovaj ili onaj način…Trude se, ne odustaju…Makar to značilo samo napisati par stihova…Ili učiniti par poteza kistom…

 

Također, par poteza kistom, na ovaj ili onaj način…Malo šminkanja…Da, čuješ dobro, šminkanja.

Par poteza kistom laka za nokte.

Par poteza kistom u pokušaju oživljavanja tempere…

Pardon, u pokušaju oživljavanja starog ogledala…Bit će bijelo i lijepo. Vidjet ćeš, pardon, nećeš.

 

Ruke su dobro…Znaš koliko ih volim. No, nikako da stvaraju na platnu, na papiru…Vizija balerina negdje je zapela…Ne znam…Ali, to je tvoj san…Moj san je prestao sanjati…A nikako da počne živjeti…Nema te prekretnice da prijeđem taj dio između jave i sna…Ne ide.

 

Ni ovih deset dana da me trgnu. Samo sam dobro stala na loptu. I razmišljam. Previše.

Ruke su dobro…Ali desna je slaba…Nije u stopostotnoj funkciji…Ne može. Ne može.

 

Ruke su dobro…Ali desna je slaba…Nedostaješ joj. Iako ju nikad nisi držao, nego uvijek lijevu.

Shvaćaš…

 

Jesi sigurna kome se obraćaš? Jesi li?

Ruke su dobro…Evo pokušavaju sažeti misli od zadnjih puno, puno dana…Osobito ovih deset.

 

Upoznala sam tvoje pravo lice. Napokon si se pokazala. Barem više nemam bojazni da ćeš me samo odjednom napasti…Došla si. I od sad sam spremna svaki put. Jesam. Spremna sam za svaki put kad me poželiš napasti. Prepoznat ću ti lice. Bio dan, bio mrak. Bila vidljiva ili ne. Prepoznat ću te i borit ću se s tobom. Borit ću se rukama koje su dobro, nogama bez osjeta, slomljenim krilima, napuknutim kralješcima, rasparanom kožom, oštećenim vidom, oteklim jezikom…Nećeš me slomiti. Ne. Jača sam od tebe. Jača sam. Jer imam nešto što ti nemaš. Snagu volje. Umom ću se boriti. Ojačat ću ga do te granice da mu se ni približiti nećeš moći. Samo će te otpuhati svojom strujom svijesti..Čuj, ne postojiš. Ne možeš mi ništa.

A možeš itekako sve…No, potrudit ću se pobijediti. Što god da mi učiniš, naći ću način da te maknem što dalje. Iako znam da ćeš sljedeći put doći još lukavije i mudrije…Prepoznat ću te.

Pa ti imaj tisuću lica. Ja ću imati jedno. Ja sam ta koja je stabilna, ne ti. Tu sam u prednosti.

A dok sam god ja stabilna…Ti si ništa naspram mene…Jesi me čula?

 

Ruke su dobro…Evo pišu ti u desetoj noći neosjetnih ekstremiteta, neosjetnog abdomena, neosjetne kralježnice…Pišu ti u dessetoj noći bez osjeta od grudi prema dolje…Inferiorno.

Pišu ti s nadom da ćeš me čuti…Možda jednom i pročitati. A čitao si me najbolje.

Rado bi ti one slikale ili crtale…Ali nisu u mogućnosti dugo sjediti…A znaš da, one i ja, ne obavljamo brzinski stvari…S nama treba vremena. I strpljenja.

Ruke su dobro…Da samo možeš okusiti kakva su jela spremale i kuhale ovo ljeto…

Da samo vidjeti možeš kako su spretne postale…Silom prilika, istina, ali iz velike ljubavi. Prema tebi, najviše.

Nedostaješ mi.

Htjela sam ti samo ukazati na neke stvari…I da su ruke dobro, za njih ne brini.

A sutra…Sutra ću o snovima.

Pričat ću ti o svemu.

Dugo nisam.”

 

Maja Liković, 26.08.2014.